I have captured original http request for the like button and here it is:

http://www.facebook.com/plugins/like.php?app_id=101904016574879
&href=http%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2FUltimateGuitar
&send=false&layout=button_count&width=130&show_faces=false
&action=like&colorscheme=light&font&height=21

Nothing out of the ordinary it seemed, that is the general API call for Facebook Like button. I was not convinced that my search hit the rock bottom there, so I continued to look further until I’ve found this:

http://www.facebook.com/plugins/like.php?channel_url=
https%3A%2F%2Fs-static.ak.fbcdn.net%2Fconnect%2Fxd_proxy.php%3F
version%3D3%23cb%3Df20f8a758%26origin%3Dhttp%253A%252F%252F
tabs.ultimate-guitar.com%252Ff224fae7e8%26relation%3D
parent.parent%26transport%3Dpostmessage&extended_social_context=
false&href=facebook.com%2FUltimateGuitar&layout=standard&locale=
en_US&node_type=link&sdk=joey&send=false&show_faces=true&width=225

This particular portion of the request got me worried:

origin%3Dhttp%253A%252F%252Ftabs.ultimate-guitar.com%252Ff224fae7e8

ORIGIN???

I will not get into how is this information used, but it should never leave my computer without my approval. Origin of my visit was sent to Facebook while browsing a page, without being signed to Facebook, without a cookie in my browser, without even having a Facebook account at all!!!

Danas je i detetu jasno da najveći udeo prisutnosti na internetu, ostvarenom saobraćaju, posećenosti i generisanim informacijama, dele dva velika igrača – Google i Facebook. I jedan i drugi imaju jedan cilj, da postanu apsolutni gospodar interneta. Jedino što ih u tome sprečava je onaj drugi, odnostno svako ima svoj deo koji ne da nikome, održavajući svojevrstan oligopol.

Da je pitanje “Ko je glavni na internetu?” bilo postavljeno pre 7-8 godina, odgovor bi bio jasan – Google. Međutim, balans moći se poslednjih godina promenio. Društvene mreže su revolucionizovale način na koji shvatamo internet i način na koji ga koristimo. U toj revoluciji Facebook se pokazao kao najozbiljniji igrač i prigrabio deo interneta gde Google do tada još nije pustio pipke. Ovom prilikom ne bih ulazio u to koliko je Facebook kvalitetan, već bih pre svega skrenuo pažnju na to da ima preko 700 miliona korisnika, brojka koja se ne sme zanemariti. Kao sajt na kome se korisnici najduže zadržavaju na internetu, Facebook konstatno biva trn u oku Google-u, koji ne ostaje dužan gospodarivši svojim servisima kao što su Gmail, YouTube i samom pretragom, koja je ovog giganta stavila na sam vrh.

Da li je dobro da imamo samo jednog apsolutnog gospodara interneta?

Moja ocena je nikako. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog zdrave konkurencije koja tera ove dve kompanije da konstantno unapređuju svoje usluge. Facebook se uporno nada da će korisnici biti ti koji će doneti pobedu u ovom hladnom ratu, smatrajući da informacije brže stižu do cilja kroz društveno organizovan i orijentisan internet. S druge strane, Google i dalje forsira svoje javno tajno oružje, algoritme za pretragu i ogromnu bazu informacija sakupljenih u poslednjih deset i više godina. I jedni i drugi shvataju da ne može doveka na isti način, pa su očigledni pokušaji uzimanja primata od konkurenta. Facebook već godinama neuspešno pokušava da napravi pretragu koja nikako da da pozitivne rezultate. Termin “izguglati” je i dalje jedna od najkorišćenijih izraza na webu. Stalno su prisutni odgovori na razne servise poput chat-a, video chat-a, organizovanja prijatelja, video servisa i slično. Ono što je možda najveće oružje Facebook-a je navika. Ma koliko neke stvari bile neadekvatne, većina korisnika ne želi da ih menja. A Facebook ima većinu.

S druge strane, nakon nekoliko neuspelih pokušaja, Google konačno uspeva da zgrabi deo kolača društvenih mreža svojim Google+ servisom. Iako deluje impresivno i funkcionalno, gorepomenuta navika je i dalje bitan faktor u privlačenju novih korisnika. Jasno je da će ovaj servis ostati prisutan, ali dosta stručnjaka smatra da neće uspeti da eliminiše Facebook. Google u svom arsenalu svakako ima oružja koja mogu dobiti bitku, poput Android operativnog sistema za pametne telefone, dugo očekivanog ulaska na tržište operativnih sistema i možda najopasnije oružje, integraciju servisa. Verovatno najveća rana Google-a predstavlja veliki broj otvorenih frontova, dok je malo završetaka sukoba na vidiku.

Bilo kako bilo, jasno je da će Google i Facebook nastaviti svoju bitku za globalnu dominaciju. Od uravnoteženosti krugova sa početka teksta će zavisiti i budućnost interneta. Za sada su korisnici ti koji najviše dobijaju, ali mene lično plaši činjenica da je samo pitanje trenutka kada će ovaj hladni rat da provri. I jedni i drugi imaju mogućnost da korisnicima suprotne strane zabrane pristup sopstvenim servisima. Iako za sada nerealističan scenario, svakako bi trebalo da nas natera da stavimo prst na čelo i zapitamo se da li provodimo previše vremena na internetu i da li naše delovanje na istom može dovesti do globalnog antagonizma između korisnika dva najveća igrača na svetskom polju upravljanja informacijama?

LinkedIn

“Dajte nam Vaše biografske podatke, podatke o obrazovanju, zaposlenju, aktivnostima, znanjima i veštinama. Recite kako želite da budete kontaktirani. Molimo Vas da budete tihi, jako tihi. Nemojte da pišete ništa ako baš ne morate. Smanjite postavljanje videa na minimum, smeta komšijama. Samo sedite i gledajte ko je kome veza. Hvala na razumevanju.”

Last FM

“Recite nam kakvu muziku volite da slušate. To je to.”

Twitter

“Reciti nam najosnovnije o sebi. Budite kratki, ali baš kratki kad pišete status. Obavezno koristite specijalne karaktere @ i # da Vam poruke budu što kraće i nerazumljivije. Obavezno recite svima gde se trenutno nalazite.”

Google+

“Recite nam ono što želite, ali pazite, to može izaći kao rezultat pretrage. Budite umereni i poštujte druge kada delite sadržaj. Pazite ko je u kom krugu ljudi.”

Facebook

“Recite nam sve. Sve što ima i nema veze sa vama. Ne brinite, sve je na sigurnom. Mi ćemo se postarati da vam kažemo šta još volite ako to još ne znate. I mi znamo bolje od Vas ko su Vam prijatelji. Obavezno kliknite na ‘sviđa mi se’ gde god vidite i nemojte da zaboravite da obavistite sve vaše prijatelje kada idete u WC.”

5. Administrator na društvenim mrežama

Facebook, Twitter, LinkedIn… društvene mreže koje su promenile način korišćenja web-a, poslovanja pa i komunikacije među ljudima. Njihova snaga u marketingu se nikako ne sme zanemariti. Stručnjak iz ove oblasti će vam ponuditi kreiranje naloga, formiranje grupe ili stranice za vašu firmu ili proizvod i komunikaciju sa vašim potrošačima. Iako ima ljudi koji ne znaju da kreiraju nalog, smatram da se vreme potrebno da se ovo nauči meri u sekundama, dok kreirenje strane ipak zahteva par minuta. Recimo da prosečni srpski biznismen nema to dragoceno vreme jer je po ceo dan na poslovnom ručku i odluči se da se ipak obrati ovakvom stručnjaku. Kada dobije sve gore navedeno ostaje još samo da plati debele pare za komunikaciju sa potrošačima. Ovo obično izgleda ovako – dotični administrator prvo prosledi link svim svojim prijateljima na Facebook-u i Twitter-u, potom ih manje ili više naporno zamoli da isti proslede svojim prijateljima i tako dok onaj sa više živaca ne pobedi. Na kraju počinje prava era spama, slanja gomile poruka, slika, klipova i ostalog marketinškog materijala, pravo preplavljivanje informacijama, dok dotični korisnici jednostavno ne prestanu da prate vašu firmu. Dakle, obićno nema segmentacije tržišta i pravilnog targetiranja korisnika. Naravoučenije – dobro razmislite ko će vam administrirati vaše reklamne stranice na društvenim mrežama.

4. Nacionalistički programer

Posebna vrsta programera na web-u kod kojih veština obično nije problem. Ovaj programer će pokušati da vas ubedi kako je korišćenje crvene, plave i bele boje jako poželjno u dizajnu vašeg sajta uz nezaobilazno korišćenje ćirilice. Još ako uspe da izdejstvuje korišćenje nacionalog grba, na pravom je putu da vas za lepe pare osramoti. Osim ako ste napredni ili radikalni, predlažem da ovom programeru date otkaz još pre intervjua!

3. SEO ekspert

SEO je danas vrlo popularan termin, mnogi ne znaju šta znači, ali dobro, svi to koriste. Znali ili ne znali šta znači, ubeđeni ste da ovo treba vašem web nastupu. I u pravu ste. Međutim kako znati da li dotični ekspert zna šta radi? Oni koji ne znaju, najverovatnije će da pribegnu tehnikama opisanim pod 5. Oni malo bolji će kroz HTML tagove pokušati da poboljšaju rejting vašeg sajta. Prvo što treba da pitate vašeg eksperta jeste koje obrazovanje stoji iza njega, jer nažalost, dosta njih nema potrebno znanje. Druga stvar je koje alate planira da koristi. Treće, za koje pretraživače planira da vas pozicionira. Ukolilo planira da koristi Google Analytics, Google Web Administrator Tools i slične stvari i pokuša da vas probije na Google pretrazi, na dobrom ste putu da nađete kvalitetnog stručnjaka. U suprotnom, ponudi li vam Bing ili Yahoo, srećno, u najboljem slučaju. Možda najbitnija stvar kod SEO optimizacije – rezultati se ne vide odmah, tako da budite strpljivi i dobro obratite pažnju na to šta vaš ekspert radi!

2. CMS programer

Od kad su se pojavili, CSM sistemi su prepalvili web. Reč je o već razvijenim sistemima, koje obično samo treba prilagoditi datom sadržaju. Ovi programeri obično nisu programeri već vrlo stprljivi ljudi koji su zapravo pročitali korisničko uputstvo za CMS sistem. Oni će vam ponuditi izradu kompletno novog sajta, sa vestima, pretragom, raznim kategorijama, novim dizajnom i gomilom interesantnih dodataka. Vi ćete biti oduševljeni kvalitetom i brzinom kojom ste dobili vaš novi sajt. Pre nego što odrešite kesu i platite par stotina do par hiljada evra, imajte na umu da je dotični programer jedva kliknuo par puta, izabrao odgovarajuču temu od hiljada već ponuđenih, malo prilagodio boje i samo ubacio sadržaj koji ste mu već dali. Čast izuzecima koji ovaj posao rade kako treba pa zapravo sve naprave od nule, ali takvi su više nego retki!

1. Samoproglašeni internet marketing ekspert

Ovi eksperti su priča za sebe. Vrlo često primenjuju sve gore navedeno, možda sa izuzetkom pod 4. Obično su na studijama neke poslovne škole, ili su tek završili. Najčešće pišu po 10-tak članaka na svom blogu o bilo čemu, samo da se nešto piše. Dizaj njihovih blogova je šarolik, ali je obično nepregledan i odbojan. Neretko nemaju iskustva u programiranju, marketingu i odnosima s javnošću, a za svoju uspešnost koriste razne trikove, poput virala, kako bi povećali protok na svom sajtu i onda vam se hvalili neverovatnom statistikom svojih sajtova. Ono što ih obično krasi jeste aktivnost na društvenim mrežama, najviše na Twitteru, gde pišu li pišu, da se čovek na kraju zapita da li se oni odvajaju od računara/telefona? Količina korisnih informacija koje od njih možete dobiti je jako mala. Onog trenutka kada se odlučite da unajmite ovakvog eksperta, predlažem da prvo pogledate njegov portfolio, po potrebi istražite ko su mu bili prethodni klijenti, profesori i eventualno da vidite ima li nekih jakih preporuka. Vodite računa da oni pre svega reklamiraju sebe, pa tek onda vas!

Na kraju, dodao bih par interesantnih saveta koji vam mogu pomoći da se bolje reklamirate na internetu. Kao društvenu mrežu predlažem LinkedIn, mrežu koja je namenjena za poslovnu komunikaciju, upotreba Twitter-a je diskutabilna, neki ga vole, neki ne, a obavezno zanemarite Facebook. Pre svega se koncentrišite na pozicioniranje na Google pretraživaču, jer je to najčešće korišćeni pretraživač i nemojte zaboraviti da je ključ dobrog marketinga – DOBAR PROIZVOD!

Zamena stvarnog života virtuelnim

Zašto ljudi koji se često viđaju imaju potrebu da to ističu na Facebook-u? Wall-to-wall komunikacija, otvorena svim prijateljima da je vide, ne deluje kao nešto što bi bilo interesantno ljudima da gledaju. Mnogo puta sam nailazio na slučajeve gde se ljudi bukvalno dogovaraju šta će i kad da rade, poptupno zanemarujući činjenicu da to većini smeta! S druge strane, pozitivno je što se dogovaraju o realnim aktivnostima, mada opet postoje efikasniji načini komunikacije (email, chat, sms, telefonski poziv…) od izabranog. Po mom mišljenju, ovo je produkt čiste lenjosti ljudi, jer je nečiji wall tu, pred nosom, dok je telefon čak na drugom kraju sobe na punjaču, a tek mail, pa jako je teško danas kliknuti na bookmark!

Mnogo problematičnija situacija jeste kada se u ovakvu raspravu, bilo o nekom dogovaranju ili komentarisanju nekog događaja uključe i drugi ljudi, često bez ikakve veze sa datom situacijom, već eto tako da “ubiju vreme”. Pre ili kasnije se javi sukob mišljenja, što rezultuje veoma dugačkom konverzacijom. Poštujem da se ljudi raspravljaju oko suprotstavljenih mišljenja, ali mi izuzetno smeta nivo smelosti koji ljudi imaju na mreži. Tada su slobodni da kažu sve bez ikakvih posledica. Što je tema ozbiljnija, to je nivo slobode i veći, a naročito je pakleno u temama o religiji, politici i pravima izvesnih manjina. Da se takve rasprave vode uživo, ljudi bi se verovatno pobili, ili što je prilično čest slučaj, pokazali kolike su kukavice i ne bi ništa smeli da kažu.

Potreba da se javnost obavesti o svakoj sitnici koja se dešava oko nas

Pre pojave društvenih mreža čovek je mogao na miru da jede, izađe u grad, pa u krajnjoj liniji da se olakša na toaletu. Međutim, prve verzije Facebook-a su imale mali slogan “Tell everyone what you are doing. Bojan is” ispred polja za unos statusa. (Nadam se da nećete zameriti ako je sam slogan netačan, bilo je davno) Ovo su ljudi shvatili i previše bukvalno, pa su ljudi počeli da obaveštavaju sve svoje prijatelje o svemu što rade! Ako ovo samo po sebi nije dovoljno iritantno, ne znam šta jeste. Upravi Facebook-a se svideo trend, pa su maknuli ono “is” kako bi prevazišli jezičke barijere i dobili fleksibilnu mašineriju za pisanje budalaština. U kasnijim iteracijama, ovo se donekle smanjilo, ne zato što se povećao kolektivni IQ korisnika, već jer su isti postali okupirani drugačijim vidom budalaština…

Napad na privatnost korisnika

Kako je mreža rasla, broj prijatelja svakog korisnika se povećavao, a samim tim i potreba svakoga da se meša gde god stigne. Naravno, kako čovečiji mozak nije napravljen da procesira toliku količinu informacija, ljudi su počeli da zaboravljaju bitne stvari, kao što su rođendani, događaji, protekla dešavanja i slično. Naročito su interesantni rođendani, koji su na Facebook-u postali jedno od najbednijih vidova ljudskog licemerja. Kako bih pokazao zavisnost ljudi od informacije koja im dolazi sa mreže, a tiče se rođendana, na primeru tri godine sam uradio sledeće. Godine 2008. na mom profilu je stajala javna informacija datumu mog rođenja. Na sam taj dan, primio sam zaista veliki broj čestitki, od ljudi koje poznajem, a našli su se tu i oni koji me jedva znaju ili me nikada nisu upoznali. Naredne godine, 2009., objavio sam datum rođenja samo na taj dan i kao rezultat nemanja informacije unapred, broj čestitki je značajno opao, skoro da se prepolovio. Na kraju, 2010. godine, nije bilo informacije uopšte, a broj ljudi koji se setio se mogao izbrojati na prste. Svega par najbližih ljudi je znalo kada i šta da čestita. Nije da želim gomilu ljudi da mi šalje besmislene čestitke, ali je poenta dokazana, ako nisam “rođen” na Facebook-u, niko nema šta da čestita!

Da ovo nije vrhunac ljudske bede pokazuje i situacija koja mi je krajnje šokantna. U nekoliko navrata sam nailazio na informacije o tome kako ljudi čestitaju rođendan ljudima koji su mrtvi! Da, nije nikakva šala, ljudi koji su izgubili život, a imali su aktiviran profil, su dobijali čestitke za “srećan rođendan”! Naravno, kako uprava Facebook-a nema politiku za ovakve slučajeve, a dotilni korisnici gram mozga i još manje moralne odgovornosti, ljudi su prinuđeni da ovakve slučajeve gledaju. Najtragičnije u celoj priči jeste što većinu ljudi to ne dotiče baš mnogo…

Na kraju, da li vam smeta da o biližim ljudima saznajete informacije preko Facebook-a?!

Pametno vs glupo

Kako je vreme odmicalno, ljudi su prihvatili opšte nepisano pravilo da statuse ljudi shvataju kao izraz nečijeg mišljenja. Pošao sam od pretpostavke da većina korisnika ne mari mnogo ako je nešto pametno i to vrlo brzo odbaci i ne obraća pažnju, dok na komentarisanje budalaština ulaže veliki napor. U cilju dokazivanja istog, u jednom periodu testiranja sam postavljao gomilu statusa. Na pametne statuse, bilo da su informativnog karaktera ili poručuju neku mudrost, broj odgovora se kretao od ni jednog do maksimalno desetak. S druge strane, kada god je bio postavljen status tipa budalaštine, gunđanja ili uvrede, broj dogovora se merio u desetinama pa i stotinama. Čemu ovakva tendencija ne znam, ali jedno je sigurno – pametne stvari su retkost na Facebook-u.

Slična ovoj jeste i priča i postavljanju linkova i stihova. Ljudi tvrde da ono što postavljaju nema veze sa njihovim emocionalnim stanjem i da i se jednostavno sviđa neki stih. U istraživanju koje sam sproveo, a da ljudi toga nisu bili svesni, preko 10, od ukupno 20 ljudi obuhvaćeni testom je postavljalo pesme koje direktno opisuju stanje u kome se nalaze! Slažem se da je broj ljudi u ispitivanju mali, ali verifikovati stanje 20 ljudi u realnom životu je više nego teško :)

Krajnje neočekivano, kao posledica mog velikog broja statusa, oko 100 ljudi me je uklonilo sa njihove liste prijatelja. Svi do jednog korisnika su bili ljudi koji me jedva poznaju. Naročito je interesantno da se više od pola njih ponašala slično i da nisu marili da li oni nekoga nerviraju, ali im je zato smetalo kada se neko drugi tako ponaša. Krajnje bezobrazno, rekao bih.

Možda ipak ima neke koristi

Da bih sebi ulio poslenji tračak nade da se na Facebook-u može uraditi nešto korisno, za grupu studenata kojima predajem, napravio sam sakrivenu grupu u kojoj je bilo diskutovano o nastavi na dotičnom predmetu. Ovom prilikom im se svima zahvaljujem na podršci i učestvovanu. Ideja celog testa je bila u pretpostavci da studenti troše dosta vremena na Facebook-u i onda sam hteo da im “ukradem” malo tog vremena i ponudim da nešto i nauče. Oko 70% njih se izjasnilo da im je takav način rada i komunikacije pomogao u savladavanju gradiva. Nažalost, iako sam pronašao da postoji neka korist od ove mreže, došao sam i do krajnjeg zaključka koji me je i naveo da se sa mreže sklonim zauvek.

Facebook je jedini način komunikacije!

Naravno da nije! Ali činjenica koja zaista plaši jeste da mladi sve više koriste samo Facebook, da im je teško da napišu mail ili ostvare lični kontakt. Polako dolaze digitalne generacije i iako na Facebook-u ne bi smeli da budu ljudi mlađi od 13 godina, to nije tako i ja se zaista brinem za budućnost ljudi koji misle da je Facebook = Internet!

Kada se Facebook pojavio, kategorički sam odbijao da se priključim jer mi se sama ideja činila potpuno besmislenom. Tada je to bilo mesto “gde su svi”, mesto da se ponovo stupi u kontakt sa starim prijateljima i da se upoznaju novi ljudi. Interesantno je da je u centru cele priče imenica prijatelj! Kažu da prijatelja nikad dosta, iako drevne kineske poslovice govore da je bogat onaj čovek ko ima pravog prijatelja. S druge strane, naučna istraživanja su pokazala da čovekov mozak ne može da procesira više od okvirno 50 do 150 poznanstava u toku života. I sad se odjednom pojavio Facebook, sa svojih pola milijarde korisnika, željnih da stupe u kontakt sa što više ljudi.

Pod pritiskom velikog broja drugara priključih se i ja famoznom Facebook-u! U početku nije bilo tako loše, komunicirao sam sa ljudima koje znam, primetio sam da je trend da se imaju neke aplikacije koje su stravično usporavale korišćenje, bilo je tu i ljudi koje zaista nisam video dugo – jednom rečju interesantno mestašce za ubijanje dragocenog vremena. Međutim, vremenom broj prijatelja počinje da raste, komunikacija biva sve teža, a i sama uprava Facebook-a, uvidevšti da su privukli više ljudi nego što je to bilo planirano, pribegava prvim drastičnim koracima – redizajn sistema! Korisnicima je ponuđen novi interfejs, olakšano informisanje o događajima na mreži i proširen skup operacija koje mogu da izvedu. I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, broj ljudi sve više raste dok nije došao do krajnjih granica tolerancije i celokupno iskustvo je postalo prilično umarajuće. Tada sam odlučio da počnem da vršim razne društvene eksperimente, kroz različite modove ponašanja na Facebook-u i paralelnom analizom socijalnih interakcija u stvarnom životu. Radio sam bukvalno svašta. Od postavljanja statusa, linkova, slika, do komentarisanja svega i svacega, do kompletnog ćutanja, a u poslednjim danima istraživanja i kompletnog deaktiviranja naloga. Čemu sve to?

Problem je predstavljala komunikacija između ljudi. U tradicionalnom druženju, grupa ljudi bi se okupljala par puta nedeljno ili mesečno, razmenila bi svoje utiske, stavove, fotografije sa letovanja, lična iskustva iz života i slično. Odigrali bi po koju igru, što društvenu, što na računaru. Otišli u bioskop i slično. I onda u eri Facebook-a to se naglo promenilo. Tradicionalno druženje nije iščezlo, ljudi i dalje rade prethodno navedene stvari, ali znatno ređe! A zašto? Sada imaju mehanizam da kompletno svoje društvo obaveste o svemu što im se dešava u životu bez ikakvog napora ili želje da napuste svoju malu mračnu sobu odakle svakodnevno obaveštavaju ceo svet o svojim savršeno besmislenim, minornim ostvarenjima tokom dana! “Idem da jedem.”, “Kupam se.”, “Izlazim napolje da se napijem”, “Joj, sutra imam ispit, a ne uči mi se”… i slične poruke su počele da preplavljuju centralno obaveštajno mesto na Facebook profilima korisnika, u narodu poznatijem kao Wall. Očigledno je ideja bila da se poistoveti sa kućnim zidom. Pa da li vam svaki dan mangupi iz kraja žvrljaju po zidu?!

Uvidevši ovu situaciju, da korisnici svakodnevno pišu sve i svašta, Facebook se odlučuje na potez koji je većinu korisnika transformisao iz prostih i jednostavnih ljudi koji nemaju šta pametno da kažu u armiju idiota koji generišu bilionski profit čelnicima Facebook-a – LIKE taster! Šta je ovo zapravo? Ništa drugo do link koji korisniku omogućava da ne piše komentar već da pritiskom na taster označi da mu se sviđa sadržaj ili da se slaže sa nečim. Sjajno! I onda je to primenjeno na stranice koje uslovljavaju da budu “lajkovane” pre nego što neko može da vidi kako je silikonska umetnica prevarila muža! I dok tako gomila idiota klikće po Facebook-u, u pozadini radi sistem reklama koji generiše ogroman profit. Hleba i igara još jednom na sceni.

I tako, u duhu svog istraživanja, poprimio sam oblik bezumnog idiota i počeo da se ponašam kao i svi. Po nekad sam i preterivao, što je dalo bolje rezultate nego što sam očekivao – ljudi su počeli da me brišu! Da, da, ljudima smeta kada se neko drugi ponaša isto kao i oni! I opet, reaguje uprava. “Nećemo dozvoliti da se brišu poznanstva, daćemo vam šansu da nečije poruke uklonite”. I stvarno, pojavi se dugme Hide. Dakle, ja sam prijatelj sa nekim i sada neću više da pričam sa tom osobom, ali smo i dalje prijatelji! Imate li ovo u stvarnom svetu? Naravno, to se zove dobro staro ignorisanje i funkcioniše savršeno. Postavlja se pitanje onda, ako je Facebook osmišljen kao mreža gde cu ja da komuniciram sa ljudima koje poznajem, a većinu sam sakrio, ili je ta većina sakrila mene, čemu onda sve to?

Sve ovo vodi oceni “stručnjaka” da je Faceook jako dobra mreža u poslovnom smislu! Err… ne bih rekao. Čemu onda najveća poslovna mreža LinkedIn, mikrobloging servis Twitter, pre svega korišćen u poslovne svrhe i nezaobilazni Gmail, kao najčešće korišćena aplikacija u poslovanju? U krajnjoj liniji, da li želite da idete na razgovor za posao dok su na Facebook-u slike kako se valjate pijani u blatu?

Za kraj ovog dela izlaganja, da vidimo koliko Facebook vodi računa o vama. Da li ste ikada pokušali da ugasite profil? Šta se desi? Ultimativni patetični pokušaj da vas savremeni veliki brat zadrži prikazivajući vam slike ljudi kojima ćete nedostajati. Dva puta sam do sada gasio profil i nikada mi još nije prikazao niti jednog člana porodice, devojku, bliske prijatelje, poslovne partnere… već nasumično odabrane ljude sa kojima jedva da progovorim po koju virtualnu reč!

Neki je smatraju za manje od dva zla, za najmanje loš sistem, za nužno zlo savremenog sveta… Kad god čujem tako nešto zapitam se da li dotični govornik zaista tako misli ili samo ponavlja već izgovorene reči, da li primećuje da je zlo u osnovi svih ovih sintagmi. Možda i ne primećuje, al’ nije li to i cilj? Bilo kako bilo, osvrnimo se na deceniju promena koja nam sada gleda u leđa, možda i podrugljivo, zadovoljna onim što je učinila, ili pak srećna zbog onoga što nam tek sledi.

No krenimo redom da vidimo šta su nam to sve demokratske promene donele. Počeli su snažno, ujedinjeni, njih 18 malih se namerilo na par velikih, nekako su uspeli da prevagnu. A malo su pogurali i stranci, rekli da je bilo dosta i da Srbija mora da se dovede u red! I bi tako, poslednji tragovi socijalizma su uklonjeni. Srbija posta demokratksa država.

Nije im dugo trebalo da shvate da ne može 18 dupeta da stane na jednu stolicu pa je, po starom dobrom srpskom receptu, krenulo raspadanje te velike moćne sile, koja, kao kula od karata na prvom prolećnom vetru, odlete na sve strane. I tako dobismo šaroliku političku scenu. Bilo je i levih i desnih, i mršavih, al’ u glavnom debelih, neobrazovanih, sa po kojim zalutalim (pravim) doktorom nauka, i još mnogih drugih, tek’ da čorba bude po svačijem ukusu. Fascinantno je koliko je samo novih ljudi odjednom izaslo iz senke, niotkuda se pojavlo i zagospodarilo zemljom.

Kada se govori o našim političarima, ne mogu se obići neke karakteristike koje su nam svima onako drage i često ih u šali spominjemo. Ima tu neobaveštenih, manekena, narkomana (a kažu dobrih govornika), boema, istoričara kojima su Turci na Kalemegdanu poreklo naziva tvrđave, estradnih umetnika, a čak i naučnika koji su putovali kroz vreme samo da saznaju da Betoven i Šopen nisu bili dostupni da sviraju. E moja Srbijo, ko ti kapu kroji!?

No, hajde da vidimo šta je dotični tim snova uspeo da uradi za svojih deset godina neprikosnovene vladavine.

Zemlja je nosila čak tri imena! Znači u proseku menjamo naziv države na svake 3 do 4 godine. A kad bi posmatrali prethodni vek, čak osam celih imena za jednu državu! Alo bre ljudi, odlučite se gde živimo! Ako ni zbog čega drugog, a ono bar zbog silnih osvojenih medalja…

Neustavna promena himne! Fenomenalno! “Bože pravde”! Niti je ovo verska drzava, niti je ovo kraljevina, niti su državna obeležja izglasana na referendumu! Ček’ ček’, tekst je promenjen, ne spominje se više kraljevina, sad samo himna kuka Bogu da nas čuva. Izgleda da je to prilično aktuelan trend, a naši političari su uspeli da ga sprovedu i u praksu.

Zanemarimo odcepljenje Crne Gore, poslednjih 20 godina svi beže od nas, oni su samo poslednji. Naši dragi političari su zapravo uspeli da izgube deo teritorije. Dok se svuda u svetu političari trude da zadrže teritoriju, po neki i da je malo prošire, ovde se teritorija deli šakom i kapom. Dobro, aj da ne preterujemo, poslali smo preteće pismo Ujedinjenim Nacijama da nećemo uraditi ništa ako nam uzmu Kosovo! Ali nada umire poslednja. Ipak ovo je nebeski narod, a Kosovo sveta zemlja, pravo je vreme bilo da se problemom posveti neko ko je stručan za rešavanje “svetih” razmirica. I tako bi Moleban! Predstavnici vlasti su rešili da okupe narod pred hramom Svetog Save, simbolom srpske vere i duhovnosti i svi se kolektivno pomole za Kosovo. I moliše se tako oni, al’ Bog opet nije čuo, il’ je Alah možda bio jači toga dana, no sve u svemu, granice se zatvorile, plava zastava se zaviorila, a CNN prenosio huligane kako divljaju po Beogradu. Svaka čast, samo tako nastavite!

Ali nije sve tako crno. Moramo da pohvalimo nase vlasti da su uspele da izdejstvuju dobijanje bezviznog režima! O kako su se mnogi tada obradovali dok nisu shvatili da nemaju para da putuju nigde dalje od Lovćena ili “lijepe naše”. A tako to obično biva kad niko u zemlji ne radi, niko neće da zaposli, ali svi imaju para da kupuju u Knez Mihajlovoj! Poslenji put kad sam proveravao, kapitalizam nekako sam dođe sa demokratijom, al’ ni to kod nas ne ide kako valja. Zapravo, nije baš tako. Nasi političari uporno pokazuju kako su dobri istoričari i kako sve znaju. I stalno nam demonstriraju sve propale pokušaje iz istorije. Verovatno najinteresantniji bi bio prvobitna akumulacija kapitala, narodu možda bolje poznata pod nazivom otimačina i pljačka. Pa su tako naši dobri uspeli da dozvole da par moćnih ljudi drži skoro celu privredu, dok narod gladuje i kao zeblo sunce čeka kad ce taj prcvoljak od plate ili penzije, da se pokriju svi krediti i odvoji 1 dinar za letovanje naših unuka.

I da ne zaboravimo budućnost. Budućnost koju treba da kreiramo mi, mladi, naša deca, pa i naredna kolena. I za to su se postarali. Selektivno su uspeli da unište onaj stari, dobri, temeljni obrazovni sistem koji je davao velike stručnjake, cenjene svuda u svetu. Sada, blago nama ako nam diplome budu služile kao toalet papir, a naša umna elita za koju godinu uspela da ne napiše “Welika Srbija”!

Ušće shopping center, Home Center