Na internetu postoji sajt. Na tom sajtu postoji link do koga ni jedan drugi link ne vodi, do koga se ne može doći putem pretrage, koji zvanično ne postoji. Ime tog sajta je Facebook, a link o kome pričam vodi na formu za trajno brisanje naloga… Sada i zvanično nisam više na Facebook-u, na opštu radost ili tugu mnogih. Ovim je i završeno moje istraživanje koje je delimično opisano u prvom delu ovog teksta. Pokušaću da objasnim koji su to socijalni koncepti poremećeni i do kojih rezultata sam došao.
Zamena stvarnog života virtuelnim
Zašto ljudi koji se često viđaju imaju potrebu da to ističu na Facebook-u? Wall-to-wall komunikacija, otvorena svim prijateljima da je vide, ne deluje kao nešto što bi bilo interesantno ljudima da gledaju. Mnogo puta sam nailazio na slučajeve gde se ljudi bukvalno dogovaraju šta će i kad da rade, poptupno zanemarujući činjenicu da to većini smeta! S druge strane, pozitivno je što se dogovaraju o realnim aktivnostima, mada opet postoje efikasniji načini komunikacije (email, chat, sms, telefonski poziv…) od izabranog. Po mom mišljenju, ovo je produkt čiste lenjosti ljudi, jer je nečiji wall tu, pred nosom, dok je telefon čak na drugom kraju sobe na punjaču, a tek mail, pa jako je teško danas kliknuti na bookmark!
Mnogo problematičnija situacija jeste kada se u ovakvu raspravu, bilo o nekom dogovaranju ili komentarisanju nekog događaja uključe i drugi ljudi, često bez ikakve veze sa datom situacijom, već eto tako da “ubiju vreme”. Pre ili kasnije se javi sukob mišljenja, što rezultuje veoma dugačkom konverzacijom. Poštujem da se ljudi raspravljaju oko suprotstavljenih mišljenja, ali mi izuzetno smeta nivo smelosti koji ljudi imaju na mreži. Tada su slobodni da kažu sve bez ikakvih posledica. Što je tema ozbiljnija, to je nivo slobode i veći, a naročito je pakleno u temama o religiji, politici i pravima izvesnih manjina. Da se takve rasprave vode uživo, ljudi bi se verovatno pobili, ili što je prilično čest slučaj, pokazali kolike su kukavice i ne bi ništa smeli da kažu.
Potreba da se javnost obavesti o svakoj sitnici koja se dešava oko nas
Pre pojave društvenih mreža čovek je mogao na miru da jede, izađe u grad, pa u krajnjoj liniji da se olakša na toaletu. Međutim, prve verzije Facebook-a su imale mali slogan “Tell everyone what you are doing. Bojan is” ispred polja za unos statusa. (Nadam se da nećete zameriti ako je sam slogan netačan, bilo je davno) Ovo su ljudi shvatili i previše bukvalno, pa su ljudi počeli da obaveštavaju sve svoje prijatelje o svemu što rade! Ako ovo samo po sebi nije dovoljno iritantno, ne znam šta jeste. Upravi Facebook-a se svideo trend, pa su maknuli ono “is” kako bi prevazišli jezičke barijere i dobili fleksibilnu mašineriju za pisanje budalaština. U kasnijim iteracijama, ovo se donekle smanjilo, ne zato što se povećao kolektivni IQ korisnika, već jer su isti postali okupirani drugačijim vidom budalaština…
Napad na privatnost korisnika
Kako je mreža rasla, broj prijatelja svakog korisnika se povećavao, a samim tim i potreba svakoga da se meša gde god stigne. Naravno, kako čovečiji mozak nije napravljen da procesira toliku količinu informacija, ljudi su počeli da zaboravljaju bitne stvari, kao što su rođendani, događaji, protekla dešavanja i slično. Naročito su interesantni rođendani, koji su na Facebook-u postali jedno od najbednijih vidova ljudskog licemerja. Kako bih pokazao zavisnost ljudi od informacije koja im dolazi sa mreže, a tiče se rođendana, na primeru tri godine sam uradio sledeće. Godine 2008. na mom profilu je stajala javna informacija datumu mog rođenja. Na sam taj dan, primio sam zaista veliki broj čestitki, od ljudi koje poznajem, a našli su se tu i oni koji me jedva znaju ili me nikada nisu upoznali. Naredne godine, 2009., objavio sam datum rođenja samo na taj dan i kao rezultat nemanja informacije unapred, broj čestitki je značajno opao, skoro da se prepolovio. Na kraju, 2010. godine, nije bilo informacije uopšte, a broj ljudi koji se setio se mogao izbrojati na prste. Svega par najbližih ljudi je znalo kada i šta da čestita. Nije da želim gomilu ljudi da mi šalje besmislene čestitke, ali je poenta dokazana, ako nisam “rođen” na Facebook-u, niko nema šta da čestita!
Da ovo nije vrhunac ljudske bede pokazuje i situacija koja mi je krajnje šokantna. U nekoliko navrata sam nailazio na informacije o tome kako ljudi čestitaju rođendan ljudima koji su mrtvi! Da, nije nikakva šala, ljudi koji su izgubili život, a imali su aktiviran profil, su dobijali čestitke za “srećan rođendan”! Naravno, kako uprava Facebook-a nema politiku za ovakve slučajeve, a dotilni korisnici gram mozga i još manje moralne odgovornosti, ljudi su prinuđeni da ovakve slučajeve gledaju. Najtragičnije u celoj priči jeste što većinu ljudi to ne dotiče baš mnogo…
Na kraju, da li vam smeta da o biližim ljudima saznajete informacije preko Facebook-a?!
Pametno vs glupo
Kako je vreme odmicalno, ljudi su prihvatili opšte nepisano pravilo da statuse ljudi shvataju kao izraz nečijeg mišljenja. Pošao sam od pretpostavke da većina korisnika ne mari mnogo ako je nešto pametno i to vrlo brzo odbaci i ne obraća pažnju, dok na komentarisanje budalaština ulaže veliki napor. U cilju dokazivanja istog, u jednom periodu testiranja sam postavljao gomilu statusa. Na pametne statuse, bilo da su informativnog karaktera ili poručuju neku mudrost, broj odgovora se kretao od ni jednog do maksimalno desetak. S druge strane, kada god je bio postavljen status tipa budalaštine, gunđanja ili uvrede, broj dogovora se merio u desetinama pa i stotinama. Čemu ovakva tendencija ne znam, ali jedno je sigurno – pametne stvari su retkost na Facebook-u.
Slična ovoj jeste i priča i postavljanju linkova i stihova. Ljudi tvrde da ono što postavljaju nema veze sa njihovim emocionalnim stanjem i da i se jednostavno sviđa neki stih. U istraživanju koje sam sproveo, a da ljudi toga nisu bili svesni, preko 10, od ukupno 20 ljudi obuhvaćeni testom je postavljalo pesme koje direktno opisuju stanje u kome se nalaze! Slažem se da je broj ljudi u ispitivanju mali, ali verifikovati stanje 20 ljudi u realnom životu je više nego teško :)
Krajnje neočekivano, kao posledica mog velikog broja statusa, oko 100 ljudi me je uklonilo sa njihove liste prijatelja. Svi do jednog korisnika su bili ljudi koji me jedva poznaju. Naročito je interesantno da se više od pola njih ponašala slično i da nisu marili da li oni nekoga nerviraju, ali im je zato smetalo kada se neko drugi tako ponaša. Krajnje bezobrazno, rekao bih.
Možda ipak ima neke koristi
Da bih sebi ulio poslenji tračak nade da se na Facebook-u može uraditi nešto korisno, za grupu studenata kojima predajem, napravio sam sakrivenu grupu u kojoj je bilo diskutovano o nastavi na dotičnom predmetu. Ovom prilikom im se svima zahvaljujem na podršci i učestvovanu. Ideja celog testa je bila u pretpostavci da studenti troše dosta vremena na Facebook-u i onda sam hteo da im “ukradem” malo tog vremena i ponudim da nešto i nauče. Oko 70% njih se izjasnilo da im je takav način rada i komunikacije pomogao u savladavanju gradiva. Nažalost, iako sam pronašao da postoji neka korist od ove mreže, došao sam i do krajnjeg zaključka koji me je i naveo da se sa mreže sklonim zauvek.
Facebook je jedini način komunikacije!
Naravno da nije! Ali činjenica koja zaista plaši jeste da mladi sve više koriste samo Facebook, da im je teško da napišu mail ili ostvare lični kontakt. Polako dolaze digitalne generacije i iako na Facebook-u ne bi smeli da budu ljudi mlađi od 13 godina, to nije tako i ja se zaista brinem za budućnost ljudi koji misle da je Facebook = Internet!
